IP telefonija je termin koji označava telefonske servise koji koriste mreže zasnovane na IP protokolu, kao što je Internet ili druge mreže za prenos podataka. Drugi nazivi za IP telefoniju su VoIP, broadband telefonija i Internet telefonija.

IP telefonija koristi Internet za prenos glasa konvertovanog u pakete podataka, do drugog računara ili telefona. Tehnologija i protokoli za prenos podataka koji se koriste u IP telefoniji su uglavnom zasnovani na SIP protokolu. Najveći izuzetak od ovog pravila, Skype, je ujedno i najpopularnija “peer to peer” IP telefonska mreža koja koristi sopstveni zatvoreni protokol.

Eksperimenti sa prenosom glasa preko Interneta su započeti još u vreme kad je Internet nastao. Internet Phone je prvi sotware za Internet telefoniju i razvila ga je kompanija VocalTech, 1996. godine. Ovaj program omogućavao je samo međusobno povezivanje računara, kao i IP telefonske pozive između računara. Softverski modul, softswitch, je naknadno razvijen i integrisan u tradicionalne telefonske centrale.

Danas nije neobično da telefonski operateri koriste IP telefoniju za rutiranje poziva: poziv koji je započet u okviru tradicionalne telefonske mreže se usmerava na Internet. Zahvaljujući korišćenju IP telefonije, operateri mogu značajno da smanje operativne troškove.

Prve kompanije koje su nudile uslugu IP telefonije su bili Internet provajderi, koji su svojim korisnicima ovu uslugu nudili kao dodatnu. Svi pozivi među korisnicima iste mreže bili su besplatni, a pozivi ka drugim mrežama su naplaćivani. IP telefonija se još više isplati u međunarodnom telefonskom saobraćaju, gde su ovako uspostavljeni pozivi obično za 80-90% jeftiniji od poziva u okviru tradicionalne mreže. Kompanije koriste IP telefoniju za uspostavljanje poziva između kancelarija ali i udaljenih poslovnica, zato što su pozivi unutar iste mreže besplatni.

Potrebno je minimalno tehničko znanje da biste koristili IP telefoniju. Neophodna je, pre svega, konekcija ka Internetu da bi ste se pretplatili na usluge nekog od provajdera IP telefonije. Pozivi mogu biti uspostavljeni korišćenjem softphone aplikacije, (virtuelnog telefona na računaru), programa koji korisnik obično dobija od operatera ili ga besplatno preuzima sa Interneta. Slušalice i mikrofon su, takođe, neophodni, bez obzira da li su deo kompjutera ili dodatne opreme.

Postoji veliki broj IP telefona koji su dostupni na tržištu, a njihova prednost je to što omogućavaju da Vaš računar ne mora da bude non-stop uključen. IP telefoni se direktno povezuju na Internet i konfigurišu tako da možete da koristite željeni telefonski servis. Provajderi svojim korisnicima daju i telefonski broj koji možete pozvati sa bilo koje telefonske mreže po tarifi fiksne elefonije.

Kvalitet telefonskih poziva uspostavljenih preko Interneta je na samom početku bio veoma loš ili je čak i namerno kvaren da ne bi bili konkurencija trdicionalnoj telefoniji. Vremenom i nakon što su monopoli operatera fiksne telefonije istekli, kvalitet IP telefonije se povećao.

Jedno važno pitanje ipak ostaje: zbog same prirode IP telefonije geografsku lokaciju osobe koja Vas poziva je nemoguće odrediti, zbog čega hitne službe ne mogu da lociraju osobu koja im je uputila poziv za pomoć. Zbog toga, IP telefonija ne može da se koristi za pozivanje hitnih službi.

Najveći provajder IP telefonije je Skype, koji je krajem 2008., imao 370 miliona registrovanih korisnika u svetu. Najveći proizvođači opreme za IP telefoniju su kompanije Avaya i Cisco. Prema izveštaju “Unified Communications and IP Contact Center Market Share and Forecasts”, tokom 2008. godine, kompanije širom sveta su kupile opremu za kontakt cente u vrednosti od 851 miliona USD, što je povećanje od 37% u odnosu na 2007., kada je kupljena oprema u vrednosti 662 miliona USD.